3. Sjećanjem na dane u staroj vili odzvanja pucketanje drvenih stepenica pod bosim stopalima nas stanara, ali i trčkaranje nevidljivih beštija pod drvenim podnim daskama, u uglovima zidova i u pukotinama na plafonu. Suživot u staroj vili nije se odnosia samo na nas sustanare, nego i na stotine, tisuće termita, žohara i miševa koji su bili pravi starosjedioci kuće, njezini vladari.
Priko dana vješto su se skrivali, a navečer kad bi se ugasila svitla započela bi simfonija preciznih zvukova njihovih tankih nožica, krilaca, kandžica. Lepet, šuštanje, glodanje, brušenje, njuškanje, struganje, bižanje. Ujutro, nakon završetka jezovitog koncerta, na podovima su bili vidljivi tragovi njihove neumorne noćne aktivnosti: na stotine otpalih krila i odumrlih tijela termita, hrpice piljevine od izglodanog drva, tu i tamo koji preokrenuti žohar, kakica miševa. Zato je svako jutro u staroj vili započinjalo metenjem sobe, a tek onda je svak iša za svojim poslom.
U biti, Noah je iša za poslom. Armenio i ja smo improvizirali. ”Idem do knjižnice raditi”, rekla bi mu oko jedanaest nakon doručka i sunčanja u vrtu, a on bi reka: ”Ta bem, bom trabalho”, i fiksirano me gleda svojim velikim sjajnim kestenjastim očima ravno u oči, čitajući me ko otvorenu knjigu. On je zna da ja pravog posla neman, ko što sam ja znala da su ”popravci po kućama” kojima se on bavi jednako nestabilni i prekarni. I premda sam ja bila u boljoj situaciji, prepoznali smo se u startu, bez puno riči, ko underdogovi koji traže svoje misto pod suncem. Svoje misto pod suncem i isključivo pod vlastitim uvjetima. Zato smo i bili nezaposleni.
Armenia su svi u gradu znali. Prvo, jer njegovo ime nije uobičajeno, znači ”Armenac”, iako Armenio nema veze s Armenijom, tako da čim bi ga spomenula ljudima, uglavnom bi svi odma znali o kome je rič. I drugo, jer je valjda svak u Ponta Delgadi u nekom trenutku nazva Armenia da popravi neku mašinu, zakrpa cijev, postavi policu, uredi vrt. Većinu tih poslova on je dobro obavlja i ljudi su ga često zvali, ali nekad bi se zna uvatiti i zadataka kojima nije baš dorasta pa bi napravia više štete nego koristi. Tako ga je jedan dan Noah zamolia da mu pripremi auto za tehnički i ovaj je toliko toga na motoru razvida, nauljia i prominia da su Nou ponovno vratili s tehničkog, s još većom listom stvari koje triba popraviti nego prvi put. Niko ništa nije ima reći na tu temu kad se jadničak vratia s tehničkog doma.
Kad vrtim film unazad, ne mogu se sititi da smo nas troje ikad imali bilo koji ozbiljni problem u smislu suživota, onaj tip problema kad ti pada mrak na oči kad se moraš vratiti doma. Toga nije bilo. Kuću smo čistili zajedničkim snagama, a najčišća je bila kuhinja jer je Armenio svaki dan prolazia sve površine varikinom, što sam skužila tek kad sam na najdražim bordo suknja-gaćama iz Mjanmara našla bile tragove nakon što san se naslonila na sudoper nakon njegove operacije čišćenja. Naravno da su mrlje bile neuklonjive, i naravno da sam gaće nastavila nositi. Ljude nije bilo briga. Na otoku je tad svak nosia što je tia, uglavnom staru, ispranu, poderanu robu koja je prošla kroz sto ruku i koja je svake prve subote u misecu tražila nove ruke na buvljaku.
Nego di sam stala? Ah, suživot. Često bi nas troje, Armenio, Noah i ja, zajedno doručkovali u vrtu, a navečer bi pošli na fino* u kafić niz ulicu, Aljube. Ne sićam se o čemu smo sve pričali, ali sićam se Armenijeva smijeha. Najviše se smija kad bi mu prepričavala kako mi je taj dan njegova varikina uništila najdraže gaće iz Mjanmara ili kako ne mogu zaspati zbog njegovog hrkanja ili kako me izluđuje njegov alarm koji zvoni na najjače rano ujutro, a on se onda uopće ne digne. Smija bi se od srca, bez imalo ljutnje ili zlobe, i ja bi krepavala od smija s njim jer je njegov smijeh bia neiskvaren i iskren. I iako se hrkanje nastavilo, nakon takvih razgovora skužila bi odma sturadan da me alarm više ne budi i da radne površine u kuhinji više nisu mokre.
To su bili dobri dani i ko zna koliko bi bili potrajali da se u kuću nisu doselile žene. I ja, kao pobornica ženskih prava i žena koja će uvik držati stranu drugim ženama, moram priznati da mi se čini da je u tom trenu baš taj dolazak drugih žena, to njihovo doseljenje u prazne ”elitne” sobe na zadnjem katu kuće, bia presudan za razdor koji je onda nasta.
*fino – mala točena piva, od dva deca, uglavnom loši Super Bock od 1 eura. Tako se zove jer se poslužuje u uskoj visokoj čaši, a ”fino” znači ”tanko, usko”. Postoje još i ”tulipa” (srednje velika piva u čaši u obliku tulipana) i ”caneca” (najveća, krigla).
